Joomla TemplatesBest Web HostingBest Joomla Hosting
Zivot škole

Миљана Китановић - Симпозијум у Темишвару

ХУМАНИЗАЦИЈА ОДНОСА ИЗМЕЂУ НАСТАВНИКА И УЧЕНИКА

У САВРЕМЕНОЈ ШКОЛИ

 

РЕЗИМЕ:

Међусобни односи наставника и ученика су увек актуелан проблем о којем се расправљало чак и пре постојања организованог образовно – васпитног рада. Тим односима су се, са мање или више успеха, бавила многа истраживања, али су и поред тога ови односи и даље остали у много чему велика непознаница и изазов.Односи између ученика и наставника су одраз општих друштвених односа, резултат су одређених схватања човека и потреба његовог развоја. Образовни процес представља облик међусобног деловања и сарадње између наставника и ученика - оних који поучавају и оних који уче. Ова сарадња се остварује као њихова узајамна интеракција и комуникацијау којој свака активност и поступак једне стране утиче на активност и поступак друге стране. Пошто је наставник фактор који најснажније утиче на стварање одређених односа у школи, онда проучавати односе између ученика и наставника значи проучавати утицај наставника на понашање ученика, њихов интелектуални, емоционални и социјални развој, на морално понашање ученика, на њихову вољу и мотивацију, симпатију и несимпатију према њему, комуникацију у процесу рада и учења, ментално здравље ученика. Да ли ће се превазићи баријере и тешкоће у односима наставника и ученика и створити позитивна или негативна клима у конкретној школској средини, зависи од хуманизације односа главних актера школског живота – наставника и ученика.

Кључне речи: Наставник, ученик. традиционална школа, савремена настава, хуманизација односа, наставничке компетенције

“Дошао сам до застрашујућег закључка да сам jaодлучујући елеменат у учионици…  Мој лични приступ ствара климу.моје дневно расположење ствара време. Каоо учитељ, ја поседујем огромну снагу да учиним дечји живот јадним или радосним.Могу бити алат за тортуру или инструмент инспирације. Могу понизити или  орасположити,повредити или излечити. у свим ситуацијама мој одговор одлучује да ли ће криза порасти или не и хуманизовати или не. “

Х. Гинот

Кратка историјска ретроспектива указује да је свесност о важности подучавања и образовања постојала одувек. Подучавање је, по свему судећи,  универзална тежња свих нас, а наставнички позив је највероватније најстарији позив који је своје темеље поставио и пре настанка школа у институционалном смислу. У учењу старогрчких филозофа, Сократа, Платона, Аристотела и многих других уочавају се многобројни захтеви које су морали да испуњавају учитељи тог времена,  што говори о њиховој важној улози у образовању и васпитању деце још у то време.О томе говори Платон када истиче да „држави неће штетити уколико обућар нема појма о свом занату, једино ће Атењани ићи лоше обувени, али ако учитељи буду лоше испуњавали своју обавезу, онда ће стварати покољења незналица и порочних људи који ће упропастити земљу.“ (Илић, 2006.)

Када размишљамо о учитељском послу некад, у традиционалној школи, може нам се чинити да је све било боље, другачије. Бити учитељ у традиционалној школи подразумевало је привилегију коју су добијали само најквалитетнији људи. Њихов задатак је био да преносе знања и контролишу и процењују колико су та знања ученици усвојили. Постављале су се јасне границе у понашању ученика унутар разреда којим је управљао учитељ. Учитељ је био носилац и организатор  образовно - васпитног процеса. Основни облици наставе и учења у традиционалној школи били су предавање и рецептивни облици учења. Учитељ је имао ауторитет који се темељио на моћи. Ученик је био „добро дете“, дете које постоји, а не чује се“, које ради оно што му одрасли кажу“, које слуша учитеља и не издваја се од других“. Са ове временске дистанце чини нам се да тада није било блокада и проблема између наставника и ученика.

Свет у којем данас живимо обележен је „експлозијом“ технике и  технологије, као  и експоненцијалним растом расположивих информација. Како пролази време тако расту и очекивања друштва, а самим тим и захтеви који се постављају образовном систему сваке земље. Од наставника се очекује да буде професионалац који ће да води ученике кроз процес учења и усвајања знања које треба да буде функционално и употребљиво у пракси. За разлику од традиционалне школе која више води бригу о настави, у савременој школи усмереност образовања и рада наставника је брига о ученику и развијању његове властите индивидуалности и одговорности за сопствени живот. Велика је радост наставника када својим радом доприносе развоју младе особе, када дају нешто своје како би обогатили живот младог бића. Међутим, стварност је данас мало другачија. Професија наставника је често фрустрирајућа и повређујућа. Поред великог броја „нових улога“ које одликују наставничку професију данас,  нови тренд развоја „дечијих права и слобода“, као и других промена савременог друштва, доводи до тога да се потребе наставника и њихов ентузијазам да ученике нечему подуче, не подудара са потребама њихових ученика. На свој ужас, наставници се често у пракси сусрећу са бунтом, пркосним отпором, смањеном пажњом и интересовањем, а често и непријатељством младих људи према наставницима и према учењу. Код многих наставника се у оваквим  случајевима развијају осећања безнадежности, неадекватности, и огорчености према „незахвалним ученицима“.

У промењеним околностима савременог начина живота, поставља се питање како побољшати квалитет рада у школи и хуманизовати однос између наставника и ученика данас. Пре свега, треба имати на уму да су подучавање и учење два одвојена и посебна процеса. Подучавање  обавља једна особа, наставник, а процес учења се одвија у другој особи, ученику. Да би ови процеси били усклађени потребна је нека врста „везе, моста који спаја“ ова два процеса. Суштина ове везе је у промени квалитета и хуманизацији односа између наставника и ученика.

Хуманизација односа између наставника и ученика подразумева једнако уважавање партнера у наставном процесу, а пре свега међусобно уважавање и поштовање личности, поверење и искреност. У дијади наставник – ученик постоји асиметричност у погледу стручности, знања искуства и компетенција наставника у односу на ученика, али таква асиметричност не треба да доведе до доминације моћи наставника , него наставник треба да олакшава ученику да усваја знања, развија самопоштовање и одговоран однос према себи и другима. У оквиру партнерства наставника и ученика важно је истаћи да се највећи ефекти партнерског приступа учењу остварују онда када наставник помаже ученику да дође до сопственог циља. Наставник и ученик имају подељену одговорност, уз „контролисани ниво“ доминације наставника.

Полазећи од резултата многих истраживања која се баве наведеном проблематиком, може се уочити да постоји већи број могућности унапређења квалитета односа између наставника и ученика:

Стварање опуштене и нехијерархијске атмосфере у учењу - процес учења треба за ученика да буде примамљив, позитиван, изазован. Такав процес учења ангажује ученике когнитивно и емоционално, а побуђује и креативне потеницијале ученика. То подразумева да настава не буде формална и ригидна, него динамична, интерактивна, спонтана, подржавајућа од стране наставника и усмерена на заједнички циљ. Наставник није у праву увек и ученици могу да греше, а да при томе не буду кажњени. Опуштајућу атмосферу може да створи и одређена доза хумора који је примерен и у служби је учења.

Обука наставника и ученика социјалним и комуникацијским вештинама које су значајне за партнерски однос наставника и ученика. Поред уже стручних знања, важно је да наставник развија компетенције за сарадњу и комуникацију. Вештине комуникације које су неопходне за квалитет односа наставника и ученика су активно слушање, емпатија, конструктивно давање повратне информације и критике, ненасилно решавање проблема... Ове вештине би требало реедовно развијати кроз наставне садржаје различитих предмета и у свакодневној комуникацији..

Обука наставника за сарадничко и кооперативно учење са ученицима и примену учења по моделу. У складу са позитивним резултатима примене ових облика учења у постизању когнитивних, емоционалних, мотивационих ефеката наставе у многим предметима, сви наставници би требали да се подучавају за њихову примену кроз искуствено учење и примере из праксе. Поред подучавања важна је и примена наученог у конкретним примерима наставничке праксе.

Стварање услова за појаву ситуационог интересовања у настави које може да се јави уколико су понуђене различите могућности за истраживање, спонтано испољавање и слободно постављање питања. Ученик се подстиче на дивергентно мишљење без вредновања како питања, тако и одговора. Подстиче се и слобода изражавања сопственог мишљења уз уважавање другачијих размишљања. Да би се овај услов остварио, потребно је уводити задатке који негују креативност, оригиналност , флуентност и флексибилност мишљења. Некада је довољно само променити распоред клупа у учионици. Познато је да кружни или полукружни распоред седења без клупа испред ученика, може да подстакне директну комуникацију и групну дискусију.

Коришћењетехниказаподстицањеспонтанихислободнихученичкихпитањаунастави сваког часа. Сазнање почиње питањем. Сваки наставник би требао да развије свој репертоар подстицајних техника за побуђивање ученичке радозналости и постављања питања ради истраживања.

Поред наведених могућности за хуманизацију комуникације наставника и ученика и превазилажење баријера у односима, неке делотворне инструкције су да се наставник односи према ученицима онако како је желео да се његови наставници односе према њему. Поред тога, наставник би требао са својим ученицима да проводи време и ван учионице. Уколико наставник жели да га ученици уважавају, неопходно је да се и он према ученицима односи са поштовањем и уважавањем. У односима са ученицима треба да негује искреност,праведност, доследност, стрпљивост, емпатичност. Важно је јасно постављање и одржавање граница и јасно дефинисање правила. Успешан наставник развија у односима с учениицима универзалне људске врлине попут љубави, посвећености, верности, пожртвованости, бриге за другог...Успешаи наставник подржава добре поступке својих ученика и ставља им до знања да се брине o њима, па се узајамно испољавају прихватање, љубав, поштовање, искрен однос и подршка

Педагошки креативни наставник неће ученицима само причати o наведеним и сличним постулатима хуманистички усмерених међуљудских односа. Указиваће на таква узорна испољавања ученика. Манифестоваће и сам такве поступке и односе у свакодневним наставним, ваннаставним и животним ситуацијама.

ЗАКЛЕТВА НАСТАВНИКА »Извршићу своју обавезу свесно и поносно.Моји ученици биће не само ученици, већ пре свега деца и нећу никада заборавити да сносим део одговорности за њихову судбину. Сачуваћу свим могући и расположивим средствима част наставничког позива. Моје колеге биће моји пријатељи. У сарадњи са њима настојаћу да стално усавршим путеве којим школа иде у циљу ефикасног признавања права на васпитање и социјалну праведност у образовању. Овосвечано обећање дајем слободно и часно." Р. Дотран

Миљана Китановић. психолог

Литература:

1.В­ил­от­иј­евић, М. (1999): Д­ида­кт­ика 3, З­авод за у­џб­ен­ике и н­аста­вна сре­дства и Уч­ите­љски ф­аку­лтет у Б­е­огр­аду, Б­е­оград.

2. Дмитровић, П. (2004): Развијање комуникативних способности наставника и ученика. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 153-169.

3. Ђорђевић, Ј. (2004): Настава као процес поучавања, учења и комуникације. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 37-50.

4. Илић, М. (2004): Обучавање наставника и ученика за ненасилно и педагошки стимулативно комуницирање у настави. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 112-123.

5. Јовановић, Б. (2004): Педагошко комуницирање. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 266-279.

6. Јоксимовић, А. (2003): Индивидуализовани приступ ученику – темељ савремене наставе. Настава и васпитање, 4, Београд

7. Павловић. Б.: Партнерски однос у настави као фактор подстицања учења и когнитивног развоја, Институт за педагошка истраживања, Београд.

 

 
Свети Јован Шангајски
Anketa
Zašto volim GIMNAZIJU:
 
Ko je na vezi !
Imamo 13 gostiju na mreži
Statistika
Broj pregleda članka : 773618