Joomla TemplatesBest Web HostingBest Joomla Hosting
Zivot škole

Реч Јовице Тркуље поводом 160. година рада Кикиндске гимназије

 

13.600 к

НЕИЗБРИСИВ ТРАГ ДУХОВНОСТИ КИКИНДЕ

- Поводом 160. годишњице Кикиндске гимназије -

Поштовани професори и сарадници Кикиндске гимназије,

Цењени часници града,

Даме и господо, драги ученици и пријатељи,

Указана ми је част, да међу толиким мудрим и ученим изданцима наше Гимназије, кажем коју реч о шест фрагмената из њене дуге и богате повести.

1. Страхопоштовање Гимназије

Иако сам рођен у Кикинди, одрастао у њој и често јој се враћао, признајем да сам Кикинду и нашу Гимназију у њој увек доживљавао са страхопоштовањем. Када сам након 12 година идиличног живота у Накову, као дечак дошао да живим у Кикинди, она је у мојим очима изгледала огромна. Мој доживљај Кикинде и Гимназије био је сличан доживљају Црњанског из 1923. године када је забележио: „Нигде сокаци нису тако дугачки као у Кикинди. Тамо су све куће велике. Тамо људи имају велике бркове, велике шубаре, велике стомаке, велике чизме....

Данас, после многих градова које сам видео и упознао, Кикинда је, иако је изгубила предзнак велика у свом имену, за мене остала велика. Велика по свом космополитизму светске вароши у којој се преплићу различити језици, фолклори, културе, по својим привредним, културним, уметничким и научним дометима. Велика по својим лучоношама и неимарима.

Окосницу такве Кикинде чиниле су њене школе: од основних, преко Школе ученика у привреди, Техничке до Педагошке, Економске и наше Гимназије, као круне. То је простор који спаја и повезује, у којем се успостављају с једне стране мостови између различитих народа, религија и цивилизација и, са друге стране, између генерација. Најзад, у време моје младости, то је био простор друштвено-економског и духовног успона који је пулсирао ренесансним животом. Као дечак, ја сам упознавао и откривао управо такву школу и такву Кикинду.

2. Формирање националне свести

У дугој и тегобној историји Кикинде, златним словима је исписана 1858. година када је отворена прва средња школа у граду – Великокикиндска гимназијау почетку четворогодишња школа смештена у згради Курије. Крајем ХIХ века за само годину дана изграђена је нова зграда, те је 4. септембра 1900. почела са радом нова осмогодишња Великокикиндска виша гимназија на мађарском језику.

На формирање младих кикиндских гимназијалаца пресудно су утицале специфичне околности и прилике у Великокикиндском привилегованом диштрикту и у Великој Кикинди током XIX и почетком XX века. У то време патриотски и национални занос и грађански конзервативизам био је карактеристичан за духовни и културни простор Велике Кикинде.

Тада је у Великој Кикинди било уобичајено да деца из породица интелектуалаца, занатлија и трговаца уче школе на различитим језицима (српском, мађарском и немачком) и тако савладају поред матерњег јошдва језика. Честосу родитељи намерно бирали више школа у разним местима у којима су њихова деца учила на различитим језицима и остајала у њима годину-две. Поред тога, у систему школства дуго се учио старогрчки и латински, а у Богословији старословенски. Захваљујући томе, млади људи који су завршили гимназију стицали су европско образовање и говорили више језика. Они су својом стручношћу и етосом оставили дубоке трагове и наставили да трају кроз многе сјајне и успеле нараштаје.

Тако су формиране генерације способне за велике национално-ослободилачке подухвате и просветитељске мисије. Не треба заборавити да је у аустријској држави, још у XVIII веку, сваки народ тежио да са својим најбољим синовима, са истoријскомсвешћу и документима брани и доказује постојање свог националног бића, како би се коначно потврдио као историјски народ.

3. Успони и падови Гимназије

У периоду од оснивања Гимназије до Првог светског рата,за 52 године рада из клупа ове школе изашао је421 матурант, од тога само 49 српске националности. По ослобођењу Кикинде, 1918. године, Гимназија је радила по привременом наставном плану Краљевине Србије да би шк. 1922/23. године постала осмогодишња школа са 411 ученика, великом већином Срба. Од тада па до данас Гимназија је утицала на формирање модерне националне свести код Срба.

Између два светска рата Кикиндска гимназија је стекла велики углед у земљи. Њени матуранти били су најчешће одлични студенти, који су студирали на универзитетима у Београду, Пешти, Бечу, Минхену и Загребу. Многи су касније постали признати научници и ствараоци.

После завршетка Другог светског рата, Гимназија је почела школску годину 10. септембра 1945. са 22 одељења на српском и мађарском наставном језику. У исто време завршени су реновирање и обнова гимназијске зграде која ће остати непромењена до данас.

Значајне промене у статусу Гимназије уследиле су средином XX века. Школске1950/51. године, од осмогодишње Гимназије одвојена су нижа одељења и припојена новоформираним осмогодишњим основним школама. Тад формирана Гимназија као средња четворогодишња школа остала је до данас.

Године 1959. Гимназијаје понела име великог кикиндског песника Душана Васиљева. На тај начин, овај противречни и дуго непризнати песник са руба, лиричар и побуњеник– добио је заслужено признање од свог града, много пре него што је доспео у антологије и у средиште српског песништва. Од тада до данас, Васиљев је инспирација новим младим изгубљеним генерацијама које су стасавале газећи у крви до колена, у болу и калу, којима је „видик сив од жица, и којима су „људи отели из шака живот“. Више од пола века нараштаји кикиндских гимназијалаца су у његовим стиховима налазили утеху и путоказ. Када смо сваког 27. марта седамдесетих година за Дан школе говорили његове стихове, нисмо ни слутили да Душан свевремено говори и о нашој трагичној судбини. Многи од нас су то схватили тек у војничком рову 1991–1992. када су у Балканској крчми севнули ножеви и 1999. када су по Србији падале НАТО бомбе. Нажалост, многи од мојих гимназијских и ратних другова нису међу живима, а многи се нису опоравили од ожиљака бесмисленог рата.

У тим вуненим и смутним временима,наша Гимназија је изгубила свој идентитет.Од 1977. до 1993. била је без свог имена и без своје куће. На срећу, 1994. Гимназија се враћа у своју зграду и поново постаје просветни стожер и окосница духовности Кикинде.

4. Четири култа Гимназије

Период од педесетих до осамдесетих година XX века с правом се назива „златним добом“ Кикиндске гимназије. Имао сам срећу да будем ученик Кикиндске гимназије у зениту њеног „златног доба“ – седамдесетих година прошлог века. У то време у Гимназији је неговано неколико култова који су произилазили из конзистентног система вредности Кикинђана.

Први, култ знања.Гимназија је примала најбоље ученике из свих социјалних структура:из породица паора, радника, занатлија, трговаца, лекара, службеника, интелектуалаца. Реч је о породицама које су у свом мукотрпном животу на ветрометини између великих држава стекли самосвест о крхкости и пролазности материјалног, те да је богат човек, заправо, онај који има оно што му нико не може отети знање.

Сократовски идеал знања као врлине дубоко се утиснуо у живот и свест бројних генерација наше Гимназије. Оне су формиране са свешћу да је знање оно које истински и суштински подиже човека изнад других. Ту лежи и разлог тога што је у ових 160 генерација на хиљаде завршило високе школе, факултете, а многи магистратуре и докторате. Кључну улогу у овом освајању знања имала је наша Гимназија и читавнизнаставника-просветитеља који су обављали не само образовну већ и цивилизацијску мисију успостављања мостова између различитих духовних светова и култура.

Други, култ другарства. У гимназијским клупама стекли смо другаре до гроба, дружили смо се и ценили пријатељство. Имали смо слободу, право на грешке, успех и одговорности. И научили смо да живимо са тим.

Живели смо у много чему другачије него данас. Забављали смо се уз Битлсе и Про Арте, играли смо шах, преферанс, фоте и пантомиме, слушали смо Минимакса и радио Луксембург, носили смо патике madein Борово и одећу старијег брата, читали смо испод клупе „Чик“ и куповали цигарете на комад. Гледали смо филмове у два градска биоскопа, ишли на игранке код Микинице и ЈНА, шетали се по корзоу, дружили се и волели.Сакривали смо се по ходницима и дворишту кад су дежурни били Мандићка, Гаврић и Бисерка, страховали од расположења Друга, Пивца и Роке, поштовали Хелдриха, Босу, Баћу и Радивоја, а волели Брацу, Латинку, Мачкицу и Ђуру. Памтимо и препричавамо ђачке шале и ситне несташлуке.

Трећи култ који је негован у нашој Гимназијије уметност. Познато је да су Банаћани-староседеоци – „јасике које трепере и када друго дрвеће мирује“, а граничари и дођоши-Брђани „грубијани голубијег срца“. У њиховим чемерним паорским и тегобним радничким животима, све чега су се дотицали било је бол и песма. Отуда није нимало случајно што је наша Гимназија изнедрила толики број песника, сликара, музичара, глумаца, научника, доктора, инжeњера, професора, публициста...

И четврти je култ спорта и такмичења у разним спортским дисциплинама. У то време спорт је имао изузетан значај у животу ученика.Гимназија је наликовала античком полису где су се спортом стицали углед и слава. Успеси у спорту утирали су пут ка положају и срећи више него други подвизи. (Један од мојих највећих успеха у спорту је учешће у фудбалској репрезентацији Гимназије и на Првој школској олимпијади Војводине 1969. године у Новом Саду у атлетском петобоју. Захваљујући томе, био сам у граду прихватан и уважаван, више него због одличних оцена).

5. Учење за живот, а не за школу

Моја генерација је Гимназију доживљавала као своју другу кућу. Време смо проводили у бројним секцијама и у разним такмичењима и сусретима од позоришних, филмских, музичких, књижевних до спортских. Мојој генерацији припада заслуга што је основала „Ђачки универзитет“, „Мартовске сусрете песника“ уздигла на покрајинско-републички ниво, покренула школски лист „Искру“, организовала позоришне представе и рецитале за Дан школе, остварила врхунске резултате у атлетици, рукомету и шаху.

Дакле, основну улогу у нашем формирању имала је оваква Кикиндска гимназија. Захваљујући изузетно дугој и богатој традицији од 1858. године, благотворном утицају и преплитању немачке, мађарске и српске културе, генерацијама сјајних наставника и професора –Kикиндска гимназија је израсла у школу непревазиђеног формата. Она је однеговала бројне генерације квалитетно школованих ђака с изванредном ширином знања. Уз своја права, они су прихватали одговорност и дужност. Темељ многих њихових животних избора и моралних принципа формирао се баш у тим годинама проведеним у Гимназији.

Заслуга за то припада нашим професорима. Њихов педагошки кредо је био: освајање а не усвајање знања! Не за школу, већ за живот се учи. Nonscholae, sedvitaediscimus, још ми одзвањају у ушима речи наше драге Латинке.Заправо, они су нам помагали да из горког корена убирамо слатке плодове, да учећи упознамо сами себе, да постанемо бољи и паметнији, да лакше пронађемо и одлучније кренемо својим путем. Данас ми се чини да је правац у коме нас је усмерило гимназијско образовање одредио цео наш живот. Најзад, показало се да је Гете био у праву: „Све што научимо, научимо од оних које волимо!“

6. Просветитељска мисија

Познато је да су војвођански интелектуалци XIX и XX века у већини формирани на основу најбољих европских узора. Они су имали просветитељску мисију у Србији: преношење културних и научних достигнућа из развијених европских средина у Србију. Као образовани и модерни просветитељи, школовани у Европи они нису само Европу уводили у Србију, већ су и Србију уводили у Европу. Али, не примитивну и гејачкуСрбију, већ ону Србију чија се младеж школовала на најпознатијим европским универзитетима, ону у дипломатским фраковима, за универзитетским катедрама, у научним лабораторијама, у ликовним галеријама, позоришним и концертним дворанама.

Лице једне такве Србије, однеговано и отмено најбоље се види увојвођанским интелектуалним корифејима од Доситеја, Стерије и Димитрија Матића, преко Милетића, Јакшића, Змаја и Костића до Пупина, Исидоре и Црњанског, који су као лучоноше проносили свећу слободе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе, науке и уметности у овом делу Европе.

И доиста, тај важан и нимало лак посао обављала је, раме уз раме са њима, и образована интелектуална елита Кикинде. Поменимо у овом тренутку само оне који су родоначелници и носиоци културног препорода: Павле Кенђелац, Бранко Филарет Гранић, Павле Трифинац, Теодор Павловић,Никола Алексић, Урош Човић, Јосиф Маринковић, Јован Пачу, Роберт Толингер, Васа и Ђура Јакшић, Ђорђе и Јован Радак, Васа Стајић, Михаило и Мирко Косић, Душан Васиљев, Иван Ароновљевић, Коста Сивчев, Јован Поповић, Мирослав Антић, Миливој Југин, Јован Ћирилов и многи други.

Сви они дали су неизмеран допринос драгоценој просветитељској мисији војвођанске интелектуалне елите у Србији. Већина њих је градила Кикиндску гимназију, или у њој стасавала.Многи од њих су успели да у условима потпуне политичке расцепканости нашег националног бића, духовним идеалима од трајне вредности, успешно премосте наметнуте међе и раздоре. Њихов учинак постаје мерљив тек са становишта историјског искуства. Нажалост, ми то искуство још немамо, јер немамо критичку ауторефлексију своје прошлости.

*

Драги Кикинђани,

Завршавам своју реч са надом да смо сви који смо учили и радили у Кикиндској гимназији били достојни њене просветитељске мисије и да смо је доследно вршили. Да смо сви заједно, својим радом и постигнућима допринели одуживању дуга свом граду и свом народу. Иако се, својим родитељима, својим учитељима и свом завичају никада не можемо довољно одужити.

Надам се да ће садашње и будуће генерације ученика и наставника Кикиндске гимназије наставити ову сјајну традицију, која обавезује, да ће успешно обављати своју просветитељску мисију, и да ће испунити дуг свом граду и роду.

Нека вам свима Божја милошта подари здравље и снагу да истрајете на том путу! Живели.*

 



*Реч на свечаној академији поводом 160. годишњице рада Кикиндске гимназије, Народно позориште, Кикинда, 27. март 2018. године.

 

 
Свети Јован Шангајски
Anketa
Zašto volim GIMNAZIJU:
 
Ko je na vezi !
Imamo 9 gostiju na mreži
Statistika
Broj pregleda članka : 997735