Joomla TemplatesBest Web HostingBest Joomla Hosting
Zivot škole

Marijana Budovalčev

 


Odraz u ogledalu

Ljudi često kažu da je život more, čas uzburkano, čas mirno, puno potonulih lađa. Vremenom, tek poneka od njih ispliva na površinu, otkrivajući nagoveštaj nekadašnje priče. Za neke je život kao pesma-reka koja tiho protiče žureći za pritokama srodnih duša. Da li iko od nas može da sazna odgovor na večna pitanja o smislu, o početku i kraju, a ipak ih sebi postavljamo od trenutka kad otvorimo oči, do trenutka kad ih zaklopimo za svetlost ovog sveta. A, život i tada negde teče, i tada neko negde ispisuje svoje ime – suzom i smehom. I bez nas.

Ovo je priča o njoj. Ime nije bitno. Bitna je priča o devojčurku, veselom, razdraganom, plavih očiju, smeđe kose. Često vidite osmeh na njenom licu, ali da li vidite, u sjaju tog osmeha, jednu suzu skrivenu u krajičku plavetnila? Oko nje nema vazduha. Sve je crno. Sve je tiho. Zaplače li ona ikad? Da, ali retko. Ima li ona uspomene, avanture, sećanja? Možda, ali bleda. Nema dokaza, da je imala detinjstvo. Ovo ne treba pogrešno shvatiti, imala je, ali ne i najbolje. Sada je za to kasno. Posmatrala sam je jednom. Sedela je na svom krevetu i držala neku kutiju na svojim grudima, pribijenu uz srce. Otvarala je polako, s puno želje i puno suza u očima, ali ni jedna nije potekla. Gledala je mnoge slike, na kojima su ista lica, isti osmesi. Bakini, dekini, njeni. Nigde maminih i tatinih. Tako zbunjena, lutala je mračnim lavirintom sećanja, ne znajući da li je prvi put ugledala svoju baku ili majku ili da li je u naručje prvi put uzeo njen otac ili deka. I u tom trenutku, kao da joj neko iščupa srce. Od silnog bola, krenuše suze. Slivale su se niz lice i svetlucale na jakoj svetlosti suncevih zraka. U jednom trenutku ogromnim naporom volje udaljila je sve te slike od sebe. Stala je pred ogledalo. Samoj sebi uputila je reči: “Gorke suze, možda jesu lek, ali ovaj bol, trajaće zauvek!” 
Stajala je tako. Nepomično. Suze su i dalje tekle. Kada je poslednji dijamant zasvetleo i spustio se niz lice. Svemu je dosao kraj. Duboka, smirena rešenost umesto poslednje suze. Pozdravila se sa ružnim sećanjima koja su je pratila, ostavila ih je kao odbačene igračke iza sebe, a ona, manje bolna, katkad i lepa, izdvojila je po strani. Sačuvala ih. Odložila u najskriveniji kutak svog srca. Napravila je prvi i odlučni korak ka novom životu. Ka putu snage i rešenosti da se suoči sa svim što joj budućnost nosi.

Sve se to desilo tako brzo, kao da je neko stajao kraj nje i tiho šaputao reči ohrabrenja i nade, dok je stajala onako bez micanja pred ogledalom. Možda je to bio on, njen andjeo čuvar, za koga ljudi veruju, da pritiče u pomoć u trenutku kada se nadjemo na ivici ponora. Njen andjeo je imao obličje njenog sopstvenog odraza. Osmehnuo joj se njenim sopstvenim osmehom i mahnuo joj prijateljski. Znala je da je poziva da krene ka svojoj budućnosti, putem koji njeno srce prepozna kao pravi. Njen sopstveni odraz u ogledalu vratio joj je snagu i poverenje u sve buduće izbore. Uzvratila mu je osmehom. Odraz je razumeo. I on se smešio. Nebo u njenim i njegovim očima, bilo je sasvim plavo.

 

 
Свети Јован Шангајски
Anketa
Zašto volim GIMNAZIJU:
 
Ko je na vezi !
Imamo 41 gostiju na mreži
Statistika
Broj pregleda članka : 776677