Историјат

Оснивање Гимназије

Године 1872. једна делегација из великокикиндског Диштрикта посетила је Пешту и од угарске владе покушала да добије сагласност за отварање неке средње школе, превасходно ниже гимназије, али од Владе није добила очекивану сагласност. Међутим, године 1876. Диштрикт улази у састав Торонталске жупаније и чланови диштриктског Магистрата на челу са Фолскингер Изидором, шаљу молбу Јожефу Хертелендију, великом жупану Торонталске жупаније, у којој дају опширно образложење за потребом оснивања једне средње школе у Кикинди. По њиховој замисли, гимназија би била четвороразредна, а настава би се одвијала на мађарском језику. Почетна средства за рад школе би чинио Фонд бивше Реалне школе, која је основана још 1858. године, али је на захтев диштриктског Магистрата затворена 29. фебруара 1869. године.

Одбор Диштрикта је тада сву имовину ове школе(намештај, збирке, библиотеку, учила) препустио на коришћење Шебл Леринцу који је отворио приватну нижу реалну(четвороразредну) школу. Тако да је одлуком Министарства просвете и вере од 19. маја 1877. године, број 10972, Фонд Реалне школе преиначен у Фонд гимназије.На основу овакве одлуке жупанска Скупштина је основала одбор за оснивање гимназије(Гимназијски одбор) на чијем челу је стајао председник Даниел Јанош, поджупан, док су чланове Одбора чинили др Јован Петровић, Александар Јанковић, др Влајко Мајински, Никола Бибич, Исидор Фолсингер и други.

Задатак одбора до доношења статута је био следећи: обезбедити, односно дати решење за просторије Установе; сачинити буxет установе, вршити контролу финансија; утврдити плату наставника, расписати конкус и извршити избор истих; старање о неопходном намештају, учила и свим одталим средствима која су неопходна за почетак наставе; израдити такав статут који ће пословање школе обезбедити у духу савремених сазнања. Поред ових одлука, Министарству је послато и рачуноводствено стање фонда бивше Реалне школе(сада већ фонда гимназије).

Док се још молба налазила у Министарству, у Кикинди су предузете све мере да се у случају повољног решења отвори први разред. Гимназијски одбор је у згради »Курије« одабрао три просторије (од 7 које су биле у надлежности жупаније) једну за учионицу, једну за музеј и једну за зборницу. Одлучено је да се прими директор и један професор.

Коначно, 8. септембра 1877. године Министарство је телеграфски послало дозволу за отварање првог разреда. Пошто се установило да су сви услови из дозволе испуњени, Гимназијски одбор је за првог директора Гимназије изабрао Домокош Јанеа, а за професора Еремич Иштвана. По подели предмета, Домокош је предавао латински и мађарски, а Еремич немачки језик, географију, математику, природопис, цртање и лепо писање.

Настава је почела 1. октобра. Прва инпекција учињена 9. новембра је констатовала да су испуњени сви услови за одвијање наставе. На предлог директора за наставника француског физичког васпитања је ангажован Штеин Јанош, учитељ, а Штеинер Габор за наставника француског језика али без хонорара.

Гимназијски одбор је маја 1878. године предузео кораке за отварање 2., 3. и 4. разреда, а у том смислу је послао захтев Министарству. Министарство се сложило са овим предлогом, уз напомену да се поштују услови дати у дозволи за отварање. Гимназијски одбор је на седници 24. јула донео одлуку о отварању ИИ разреда. Одлучено је да се у року од годину дана пронађу средства за отварање ИИИ и ИВ разреда. Већ се тада поставило питање једне самосталне зграде за потребе гимназије. Школске 1879/80. године је отворен 3. и 4. разред. Просторни проблем је решен на тај начин што је Солгабировско звање уступило Гимназији своје 4 просторије у згради Курије. Ове просторије су адаптиране како би могле одговарати својој новој намени. Извршен је и и избор нових професора. За предмет мађарски језик и класична филологија примљен је Ереди Даниел, за предмет мађарски језик и историја Ујхари Ласло, а за предмет природопис и земљопис Лазар Бела. Те школске године дошло је и до првог искључења ученика из школе. То неславно првенство је припало Липан Петеру, ученику 3. разреда, због непослушности, крађе и нечасних радњи. Задовољство Гимназијског одбора што је оформљена нижа гимназија није трајало дуго. Винцехиди Изидор, члан Гимназијског одбора, на седници одбора у марту 1881. године, покренуи је иницијативу да се Гимназија прошири на 6 разреда, односно да од ниже постане виша. Жупанијска Скупштина је упутила молбу Министарству просвете и вере за проширење гимназије на 6. разреда. Министарство је за почетак школске 1881/82. године дало сагласност за отварање В разреда, док је отварање ВИ разреда било условљено неким образовним и васпитним захтевима. У неколико наврата на седници гимназијског одбора је постављано питање отварања катедре за српски језик. Нарочити поборник ове идеје био је др Влајко Малински. Пошто је даље ширење Гимназије било везано са просторним решењем, гимназијски одбор је још 1881. године дао да се направи пројекат једне посебне зграде где би могло да се смести 8 разреда. Међутим, предрачун за изградњу такве једне зграде полико би окрњио гимназијски фонд да би дошло у питање одржавање наставе. Идеја о изградњи нове зграде се не напушта, али решење се тражи на другој страни. Жели се замена зграде комесаријата (такође власништво Жупаније) за просторије у Курији. Но и ово решење се није остварило, те школске 1882/83. године ВИ разред је почео наставу у згради Гимназије. Али акција за обезбеђивање нове зграде се наставља. Пошто се нису могла изнаћи средства за изградњу, извршена је замена. Срески суд и Пореска управа су пресељени у зграду Курије, а Гимназија је добила њихову зграду. Свечано отварање зграде(уз обавезну адаптацију) је обављено 7. октобра 1883. године. Просторни услови за рад су били неупоредиво бољи него раније. Међутим, чињени су значајни напори за допуну неопходних реквизита и учила за поједине кабинете. Између осталог, недостајала је и фискултурна сала. Нова је изграђена тек 1891. године.

Школску 1896/97. годину Гимназија је започела као државна. Крајем 1898. године Министарство је упутило захтев директору Гимназије да за наредну годину нађе привремене просторије за смештај, јер намерава подићи »савременим педагошким захтевима« потребну зграду. Пошто се у Кикинди није могло наћи ни једна зграда где би се могло сместити 6 разреда, узете су у закуп две приватне зграде. Шестог јуна 1899. године одржаној је јавно надметање за изградњу зграде Гимназије. Најбоље понуде је дао Јожеф Павличек, ондашњи грађевински предузимач. Он је крајем септембра добио дозволу за рушење старе зграде. До децембра месеца је зграда била под кровом. У наредној години настављени су радови. Четвртог септемра 1900. године почела је редовна настава у новој згради.

Школске 1901/02. године отворен је и VIII разред у који је било уписано 20 ученика. Тиме је установа постала виша гимназија. Изградњом наменске зграде за потребе школе и отварањем VIII разреда завршено је конситуисање ове средњошколске установе. Додуше, нешто касније је установљено да згради недостају неки садржаји као што су: свечана сала, просторија за ученике путнике, пријемна сала за родитеље, спремиште за фискултурну салу… Већи део ових недостатака отклоњено је 1914. године када су изграђени: просторија за дневни боравак ђака путника, мала просторија за пријем родитеља(у приземљу), уведена је електрична струја и поплочано је двориште. Међутим, ова 1914. година се неће памтити по новим достигнућима. Почео је Први светски рат. Школска зграда се морала дати за војне потребе. Сви апели просветних радника да до тога не дође били су узалудни. Школа је постала резервна војна болница, а настава се одвијала у две приватне зграде. У после априлског слома 1941. године гимназија у Кикинди преживљавала је тешке дане без свог школског дома, приморана на стална прилагођавање прописима који су стизали из Министарства просвете, али и из средишта Градског поглаварства и полиције. Немачка војска је после уласка у Кикинду, 14. априла 1941. године, запосела гимназијску зграду, оштетила и уништила добар део школског инвентара. Зграда гимназије постала је војна касарна немачког окупатора. Дотадашњи стуб просвете, науке и културе – срце града, претворило се у бастион гвожђа и динамита. Тај бастион носио је име »Германија«.

Те прве ратне 1940/41. школске године настава је прекинута 1. априла на основу наређења Министарства просвете, али је наставницима онемогућено удаљавање из места службовања. Данас, наша школа је једна од угледнијих образовних установа у земљи. Из њених клупа поникли су многи угледни људи овог и прошлог времена. Мада, данас у XXI веку ова школа се суочава са многим (истоветним) проблемима са почетка XX века: недостатак простора, савремених учила, … Из све наведеног просто се намеће питање: јесмо ли на почетку?

Преузето из матурског рада бившег гимназијалца,

Марка Марковљева

* Напомена: подаци преузети из књиге Данила Кецића “Кикиндска гимназија 1858-1983”, Графика, Кикинда, 1983.